beats by dre cheap

Ide se

Vracam film nazad u 1994-u.


Ovaj put odlazak na teren bio je potpuno drugaciji.

Nije bilo prevelike uzbune. Pripravnost je naravno bila proglasena
ali nije bilo hitnosti, sazivanja.
 
Dali su nam dovoljno vremena da odemo kuci, da pokupimo
i ponesemo sta nam treba.
Da se pozdravimo (i nazalost halalimo).
 
Noc smo onda proveli u bazi pakujuci se.
 
Sad sam vec imao dosta iskustva se terenima pa sam se
pakovao imajuci u vidu da je vaznije biti lak
i mobilan u borbi i marsu nego nositi
sve sto vojnik moze zamisliti kao potrebno.
Ne nosim zastitnu masku, durbine i ostale gluposti.
 
Ovaj sam put imao jako dobar mali ranac i opasace
tako da sam uspio na tijelo pritegnuti i natovariti svu kljucnu
borbenu opremu a da ne zvekece, pada i ne klopara pri kretanju.
To mi je bilo najvaznije.
Mi na teren nismo isli na kampiranje vec u borbu.
 
Drugo, bilo je proljece tako da nismo morali vuci zimsku
opremu bez koje se inace u Bosni nije moglo zimi prezivjeti.
 
Znali smo da se sprema nesta zestoko. Prvo smo imali dva mjeseca
specijalisticke obuke. Onda su nam dobro popunili arsenal.
Pa smo onda jos popunili redove mladim lavovima -
momcima, nekim samo sedamnaest
godina starim koji su bili spremni da se bore
(i koji su se kasnije stvarno pokazali lavovi).
 
Pa nas je onda i Alija postrojio.
 
...
 
Iz voda su na teren ponovo isli vecinom dobrovoljci.
 
Bilo je to vise na poziv u stilu:
 
"Mozes li ti?"
 
"Mogu!"
 
A nisu bas svi odgovorili da mogu.
 
Vitez i Kozingrad su definitivno ucinili svoje i jedan
dio jedinice poceo je razmisljati da okaci termin specijalac "o klin".
 
Tereni stotinama kilometara od Sarajeva na najvruca ratista
postajali su rutina za nasu jedinicu
i mnogi se nisu mogli pomiriti sa tim.
 
Nepisano pravilo bilo je da na teren idu samo oni koji hoce
jer je stres terena i borbe bio tako visok da si mogao
voditi samo one mazohiste u koje si se mogao 100% pouzdati.
 
...
 
Moj dobar prijatelj i ja ostali smo se pakovati cijelu noc.
Znali smo da ce biti vremena za spavanje kasnije na kamionu.
 
 
Inace se uvijek sjetim ovog prijatelja sa radoscu (a eto nemam pojma gdje je sada).
 
Bio je jako dobar specijalac, iskusan borac ali prvenstveno
dobar i neufuran covjek.
 
Imao je para prije rata, imao je para i u ratu.
Izgledao je dobro, pametan, htjele su ga zenske.
Uprkos svim tim atributima bio je pristupacan i otvoren
za druzenje i sa "malom" rajom.
Cijenio sam ga jer je kao i ja prihvatao ljude bez ogranicenja.
Nismo razdvajali ljude na gustere, djecu, nize cinove ...
 
 
Od njega sam takodje naucio jednu jako vaznu zivotnu lekciju,
vaznu tehniku u medjuljudskim odnosima.
 
On je imao posebanu tehniku za iznosenje istine i govor u lice.
 
On je znao jako dobro da ti kaze sve sta misli o nekom
tvom sranju ali je to cinio sa sarmom i sa osmjehom na licu.
 
Rekao bi sve sto se trebalo reci ali kroz salu tako da se
njegova uvijek cula, uvijek pikala ali nikada nije izazivala konflikt.
 
 
I dan danas petnaest godina kasnije, u miru, u svom poslu,
kad se nadjem u situacijama koje su
neprijatne ili koje su nafilovane sranjima sjetim se njega
i onda upotrijebim njegovu patentiranu sarmersku metodu.
 
Ta mi njegova metoda jos nikada nije zakazala. 
 
A sto se tice ufuranosti ...
 
Sjetim se jednog pravovaljanog komentara sto ga je na ovom blogu ostavio
dragi kolega specijalac iz 3. cete, saborac i vjerni citalac 
o ufuranosti nekih tipova iz moje Prve cete.
 
U pravu je. Bilo ih je.
 
Interesantno je da su vecinom ufurani bili oni koji su u
samoj borbi imali najmanje samopouzdanja.
To je bilo vise kao nepisano pravilo.
 
Sjecam se tako jednog malog misa sto je po gradu hodao
nacifran kao pravi specijalac onako po propisu -
vijetnamke pantalone utaknute u duboke americke cizme,
vijetnamka jakna, maskirni prsluk.
 Opojasan sirokim krteljskim pojasom sa kojeg je onako nonsalantno
visila neka dobra, moderna "devetka" sa
sarzerom od petnaest metaka.  
Ma nema, pravi specijalac.
 
A kad je doslo sada da sa ide negdje u ko zna
koju bosansku nedodjiju i na koliko dugo
nas se mali nacifrani specijalac onako hinjski usuta.
 
Sjedi na stolici, ne prica nista. Skroman, tih, ne vidi se.
 
Komandir voda pita: "..., Mozes li?"
 
On nesta mulja rijecima.
 
"Sta je bilo?"
 
"Ja, ... ovo,..., boli, ne znam, pritsce me, ..., steze, ... boli"
 
Komadir predje preko toga, pita mene.

"... mozes li ti na teren?"
Ja onako bez puno razmisljanja, postidjen ovakvim beskicmenjackim ponasanjem bivseg kolege samo odgovaram:
 
"Vazda!"
 
Znam da sebi mozda pisem smrtnu kaznu, znam da
cu se mozda sutra u bolnici
bez ruke ili noge kajati ali kad vidim oko sebe sve
ove moje dobre ljude spremne da
idu kako ja mogu odgovoriti na bilo kakav drugaciji nacin.
 
...
 
U ratu sam tako definitivno naucio da "pas koji laje ne ujeda"
i da su najbolji borci uglavnom bili normalni i smireni ljudi.
 
Istina je da macho faktor cinio svoje jer smo svi mi bili na
svoj nacin opijeni borbom i bitkama ali najbolji ljudi i
najbolji borci najmanje su se busali u prsa i kitili beretkama.
 
Sjecam se kako su se posjetioci u bazi znali cuditi kako
su "zvijezde" spota bili pristupacni i jednostavni momci.
Kako je recimo glavna zvijezda S.M., inace odlican
specijalac i vrhunski vojni strucnjak, u stvari bio potpuna cvaka
ali jako dobra raja ili kako je recimo meni posebno drag
M.M bio jedna neufurana dusa od covjeka
kojem su na pameti samo bili njegovi sin i zena
(a sad samo mogu zamisliti pritisak koji je on kao ozenjen covjek i 
otac mogao osjecati u ratu). 
 
I tako mnogi ...
 
Ono sto jos vecina ljudi i dan danas ne zna je da su pripadnici moje
Prve cete bili uglavnom stariji ljudi, neki cak prilicno stariji 
(kao npr. V ili D), mnogi ozenjeni i sa djecom.
 
U grad se, kad se moglo, izlazilo u civilu.
Niko se, osim par faca iz jednog "sportskog" voda,
nije furao na marinace i gluposti. Nosanje uniforme po
gradu smatralo se krajnje "ofiranje".
 
Mitovi o "podavanju" zenskih su takodje bili samo mitovi.
 
Ko je bio svaler prije rata i ostao je.
Ko je imao vezu i prije rata imao ju je i dalje.
Ko je imao drugih muka drzao ih se.
 
Istina je da je nama bilo malo lakse upoznati razne mace
ali tu nista nije bilo "garantovano".
 
A sad kad smo kod toga. 
Kako sam se samo nasladio nad mojim lokalnim svalerima to jutro pred polazak.
 
 
 
U mom vodu bila su dvojica, trojica tzv. samoproglasenih svalera
koji su non stop pricali o svojim "sportskim zgodicima" i "trofejima".
 
Kako "makose" ovu, te onu, te kako oni mogu pokupiti
svaku zensku samo ako namignu.

Znale su im u bazu dolaziti i njihove "numere" da nam se valjda malo pokazu (jer u nasem damferskom muskom brlogu normalna zena nije imala sta traziti).
Ja licno nikad nisam bio impresioniran takvom pricom a vala ni numerama.
 
Prvo, ta vrsta price bila je totalno degradirajuca po zene
a drugo kad bih vidio njihove "Serdzade i Merdzade" sto ih posjecuju
ostao bih prilicno ravnodusan prema njihovim mahalusanskim zgodicima.
 
Ja sam uvijek po tom pitanju drzao jezik za zubima.
Prvo, bio je rat i rat mi je prvenstveno bio na pameti
te mi nije bilo do brabonjanja i foliranja.
Drugo, to mi nije bila tema za razglasavanja.   
 
Dobro, nisam ni ja sada bio casna sestra;
uvijek sam onako zdravo volio zene ali sam takodje
odrastajuci u svojoj porodici uz zene koje sam postovao
stekao postovanje i integritet prema zenskom rodu.
Nisam mogao blatnjavo pricati o zenama do kojih
mi je bilo stalo ili koje sam volio.
To mi je bilo necasno.
 
Pred muskarcima, to je mozda izgledalo kao slabost.
Pred zenama, vjerujte mi - nije. Cak sta vise.
 
A znale su mi ove svalerske zvijezde stvarno ici
na zivce sa svojim ponasanjem.

Oni su kao bili face, pravi muskarci a svi mi ostali
bili smo neki jetimi koji nisu znali
sta su prave zenske i sta je pravi posao.
 
Haj dobro.
 
Ja sam u to toba vidjao jednu svoju predratnu poznanicu.
Divna cura, pametna, osvjescena, izuzetno zgodna i deset hiljada metara
iznad nezrelosti koje su moji svaleri inace bez kraja sipali i na njih palili mahaluse.
 
Ona je znala da idem na teren.
Naravno, nisam joj nista vise mogao reci - ni kada, ni odakle, ni gdje.
Ocekivao sam da ce moj odlazak i ostati na tome.
To je bilo normalno i za ocekivati.
Takav je jednostavno bio rat - uzimao ti je sto ti je i kad ti je bilo najsladje.
 
 
Sjedece jutro okupismo se pred bazom. 
Tu smo se trebali prozvati pa onde poci do Doma pa na kamion.
 
Oko mene se sve sareni od maskirnih uniformi,
sljemova, pusaka, bombi i naspanovanih specijalaca.
Zvekece oprema, tutnjaju cizme.
 
Onda niz ulicu, sa jutarnjim suncem u ledjima, vidim zensku figuru.
 
Dostojanstvena, zgodna. 
 
Svaleri naravno odmah kao psi lutalice dobacuju,
zagledaju, ocekuju rezultate.
Ocekuju osmjeh, simpatiju, da se uhvati na mamac "neodoljivog sarma".
 
Ona ih i ne registruje. Samo prolazi pored ove
grupe muskim hormonima nahuskanih ratnika. 
Priblizava se polako kroz guzvu prema grupi gdje sam ja stajao.
 
Ja se pravim cool. Samo se uvukao pod 
sljem sa svom svojom skalamerijom
na ledjima i cekam da mi pridje.
Neugodno mi od ove pocasti a srce mi veliko k'o Armija BiH.
 
Ona mi onako direktno prilazi, dolazi po mene.
Kaze mi da je htijela da me otprati prije nego sto se izvucemo na teren.
Osjecam se kao najpocasceniji muskarac na svijetu jer je ova super cura nasla i vremena i prilike samo za mene i upotrijebila je svoj cijenjeni um da me nadje u ovoj mrezi baza Prve cete oko Doma Policije.
Ona izgleda bolje nego ikada. Kao grom.
Posebno se sredila za mene.
 
 
Ja jedva registrujem okolinu od zadovoljstva i iznenadjenja.
Muti mi se malo u glavi i zuji u usima.
Preko njenih ledja ipak vidim zabezeknute svalerske face.
Ne mogu vjerovati svaleri da je ova dobra macka dosla da
otprati nikoga drugoga nego bas mene. 
Onog sto nikad ne prica o zenskima.

Ko bi sad to ocekivao, ha veliki j#baci?
 
Mi se malo izdvojismo, prohodasmo i onda
teskog srca ali dostojanstveno oprostismo.
Znamo obadvoje jako dobro sta teren moze da znaci.
 
Ona se vrati drugim putem da izbjegne onu
masu nekontrolisanih hormona i muskog mesa.
 
Ja se vratih u grupu. Kamion je vec bio spreman.
 
U kamionu me zatekose dvije vrste pogleda.
 
Svaleri me gledaju sa kombinacijom nevjerice i zavisti,
gotovo ponizenja.
 
Ostali, moja tiha raja, gledaju me sa
prijateljskim odobravanjem i podrskom.
Osjecam njihovu solidarnost - pomogao sam nama "jetimima" 
ne samo da izjednacimo nego da zabijemo pobjednicki gol "pravim muskarcima". 
 
Moj jaran, samo mi onako 
sandzackim naglaskom rece: "Dobra ti ta đevojka, ..."
 
Ja mu solidarno namignuh.
 
U sljedecem izdanju: Novi svijet

Vikicev Specijalac o Ponorima Rata
http://ponor.blogger.ba
12/10/2006 00:23